Skuvao sam sebi kafu i krenuo da razmišljam kako da započnem ovaj članak o utiscima i o životu u inostranstvu posle prvih godinu dana. Jako puno stvari se promenilo u mom životu za to vreme, a verovatno najviše i ja sam. Pre par godina živeo sam u Beogradu, koji i dalje volim najviše na svetu, bio student, i veoma zadovoljan svojim životom. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će me život odvesti na drugu stranu planete.

Ideja za odlazak u Australiju

Moj rodjeni stric živi u Australiji ceo svoj život, i odlazak tamo je uvek bio pominjan kroz zezanje i sa njegove, a i sa moje strane. Po završetku studija kao i svi, krenuo sam da razmišljam o poslu u struci. Nakon par neuspelih intervjua i ponovo kroz zezanje spomenuo sam stricu da bih možda bio zainteresovan da dodjem u Australiju. On je to shvatio veoma ozbiljno i par dana nakon toga jedan njegov prijatelj iz Australije mi je poslao kontakt telefon agenta Elene Simić. Otišao sam na informativni razgovor gde sam upoznao predivnu Elenu i tu je ustvari i započela cela moja priča. Nakon informativnog razgovora shvatio sam da su postdiplomske studije ubedljivo najbolja opcija studiranja za mene.

Završio sam državni fakultet u Srbiji i dosta mi je bilo profesorskih istresanja, gadjanja indeksom, stajanja po 3-4 sata u redu šta god da treba da se završi u studentskoj službi i sličnih ponižavanja studenata. Prvo što sam pitao Elenu je: „Da li je teško?“ Sa ove tačke gledišta to mi izgleda kao smešno pitanje.

Jedna stvar koju sam morao da uradim pre apliciranja je polaganje IELTS testa, koje nije ni malo naivno. Spremao sam se oko mesec dana i položio. Nakon toga aplicirali smo na par univerziteta. Odgovore sam dobio od nekih posle mesec dana, a od nekih posle tri. Tu nema pravila. Svi mi se smeju kad im kažem da sam univerzitet koji sam odabrao, odabrao zbog toga što mi je bio najbliži kući. Upisao sam Master of Professional Accounting na Edith Cowan University.

Dolazak u Australiju

U Pert sam došao u sred njihovog leta, nekih mesec dana pred početak semestra. Pošto stric dosta radi i mnogo je odsutan imao sam praktično kuću za sebe. Međunarodnu dozvolu sam sredio u Srbiji, a sa studentskom vizom ona važi i do dve godine, tako da sam imao i auto. Par dana po mom dolasku on je otišao da radi i ostao sam potpuno sam u gradu koji ne poznajem i u kojem nikoga ne poznajem. Pre nego što je otišao jedino što me je naučio jeste kako da odem do Univerziteta i kako da se vratim i to jednim putem. Povrh svega, on pošto je stariji i tehnologija ga ne interesuje nije imao internet u kući.

Tih prvih mesec dana mi je bilo najlepše. Neverovatno iskustvo u svakom pogledu. Novo okruženje i novi ljudi, miks straha od nepozantog i želje za dokazivanjem…ufff sad kad se setim odmah bi se preselio u novi grad da osetim to sve ponovo. Već tada sam krenuo potpuno da menjam svoje navike. Nisam imao internet, pa sam krenuo da čitam knjige. Nisam nikoga poznavao, pa sam krenuo da šetam. Potpuno sam se prepustio gradu. Lutao bih satima, što šetnjom, što kolima. Dok su počela predavanja upoznao sam grad, a i neko društvo. Shvatio sam da je najveća promena koju sam napravio ustvari promena ljudi kojima sam okružen. Ovde su svi ljubazni i ophode se prema tebi kao prema čoveku. Nema tog nekog garda koji u Srbiji moraš da imaš gde god da kreneš. Kasirke u prodavnici ili šalterski radnici u pošti te dočekuju sa osmehom. Ukoliko ti nešto nije jasno, možeš da pitaš bilo koga na ulici i da očekuješ pomoć. Iskustvo sa policijom je posebna priča. Najljubazniji ljudi koje sam video. Samo rade svoj posao. Ovde se deca na ulici slikaju sa njima kao da su heroji. Neverovatno, zar ne?!

Studiranje u Australiji

Mesec dana kasnije krenuli su postdiplomske studije. Studiranje na Edith Cowan University je bilo posebno iskustvo. Ovde se profesori trude da te nauče i da ti objasne šta treba da znaš i za ispit, a i za posao kasnije. Nije kao kod nas gde asistenti većinom namerno daju drugačije zadatke, ili profesori vide da znaš i onda ispituju sve redom iz knjige dok ne nadju nešto što ne znaš, pa se onda uhvate za to i obore te. Zbog toga školovanje ovde nije teško. Svi ti izlaze u susret. Ako profesor kaže da se nadjete u jedan, biće tu bezkašnjenja u jedan. Na prvi pogled meni je to bilo neverovatno. U Srbiji sam bio loš student iako sam završio fakultet. U Australiji sam jedan od najboljih. S druge strane naše obrazovanje ima i svoje pozitivne strane, kao što je na primer opšte obrazovanje. Znamo jako puno stvari o svemu i svačemu. Ljudi su ovde potpuno neinformisani o svemu.

Život u Australiji

Što se društva tiče ono je šarenoliko u svakom smislu. Zbog blizine Azije, rekao bih da ponajviše ima Azijata. Ponekad mi se čini da ih ima više i od Australijanaca. Ovde na školovanje dolaze ljudi iz celog sveta, pa sam imao priliku da upoznam svakakve ljude. Naš balkanski temperament je poseban u svakom smislu, pa mi je u početku bilo teško da se naviknem na okruženje, što je čini mi se i normalno. Sa druge strane ima jako puno naših ljudi ovde. Odlazak u našu crkvu, community center ili možda najlakše grupa na Facebook-u, su definitivno prečica za upoznavanje naših ljudi. Srbi su ovde manje  više organizovani i često imaju večeri kad se okupljaju.

Posao i rad generalno je takodje drugačiji. Radi se puno, ali može i da se zaradi. Mi kao strani studenti i sa mogućnošću da radimo samo part time (do 20 sati nedeljno), možemo da zaradimo od 20$-30$ na sat. Znam da to zvuči kao da je mnogo gledajući plate u Srbiji, ali ovde je i život jako skup. Internet je od 50$-100$ mesečno. Teretana 40$-60$, mobilni od 30$-50$. Pivo u pabu je od 10$-20$. Kutija cigara je od 15$-30$, ali ovde stvarno retko ko puši. Kao što se kod nas ode u prodavnicu, potroši 1000din i ima se osećaj da ništa nije kupljeno, tako se ovde potroši  50$-100$, uz taj isti osećaj. Opet velika razlika je to što se ovde poslodavci prema tebi ophode kao prema čoveku. U Srbiji se ceo život gleda da se uhvati krivina, jer radio - ne radio isto ti je. Ovde nije tako. Ovde mora da se radi, ali taj rad je i plaćen. Sve je na tebi. Za vreme pauze izmedju semestara studenti  imaju pravo da rade full time i to je za većinu vreme da se zarade veće pare. Sve u svemu život je mnogo kvalitetniji ovde. Mnogo se radi, ali mnogo se i troši.

Ove godine završavam studije i plan je da nakon toga apliciram za Post Study Work vizu - dve godine sa mogućnošću da se radi full time, pa polako. Posla ima, pogotovo za inžinjere.

Moj stric stalno govori da je život ovde isti kao i svugde drugo. „Život zavisi od samog čoveka i od toga kako ga čovek sebi napravi, a ne od okruženja“ on kaže. Problem s tim razmišljanjem je što on dugo nije bio u Srbiji i ne shvata da kod nas jako malo stvari može čovek sam da kontroliše. Jako često, ja sam se bar nalazio u situaciji da i kad mogu nešto da promenim nisam imao motiva, jer je sistem organizovan naopako. Ovde je ljudima omogućeno da rade i zarade sami za svoje školovanje. Šta više, većina ljudi sa univerziteta i radi za svoju školarinu.

Moj savet je, za svaku osobu koja pokušava da upiše studije u Australiji, da dobro razmisli šta želi da studira. Ja sam imao par opcija. Nisam se pokajao, iako je ovo što studiram dosadno, veoma je i perspektivno. Ovde nema učenja nepotrebnih stvari na smeru za koji se opredeliš. Sve je usko vezano za to. Druga veoma bitna stvar je reputacija univerziteta. Skuplji univerziteti su skuplji sa razlogom. Iako generalno nema pravila, obično na najskuplje idu ili najambiciozniji sa stipendijama ili deca  bogatih ljudi. Ovo može biti veoma korisna informacija, ukoliko je motiv druženje i ostvarivanje kontakata sa pravim ljudima.

Ako moji utisci posle prve godine, bar jednoj osobi imalo pomognu, poenta ovog posta je ispunjena. Ukoliko vredi savet čoveka koga nikada niste upoznali probajte!!!! Prosto nema šta da se izgubi.

Do možda nekog drugog pisanja…